четвртак, 3. јануар 2013.

Српски математичари



Биографија

     Руђер Јосип Бошковић ( 1711 - 1787 )
 
     Руђер Јосип Бошковић је највећи математичар и астроном Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена, увршћен међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.
     Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића (Србина из Ораховог Дола код Требиња у Херцеговини) и мајке Павле (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника). Његов брат је био Бартоломеј Баро Бошковић. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године.  Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај.
      Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета.
     У геологији је значајан јер је писао о компензацији маса унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је разликом у густини горњих и доњих делова Земљине коре.
     У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена је био претеча Ајнштајнове теорије релативности.
     Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium, Opera partinentia ad opticam et astronomia, Elementorum universae matheseos, О морској плими, Теорија конусних пресека, Елементи математике итд.
     Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.
                                                  

Михајло Идворски Пупин (18541935)

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 27. септембар/9. октобар 1854Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor)[1][2].
     Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.
     Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.
     Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.
     Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.
     Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу
     Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
     Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.
     Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.

Пупинови калемови

Пренос сигнала помоћу пупинових калемова.
     Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.
     Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој[8]), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.
     Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.
     Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899. развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.



Милева Марић-Ајнштајн (1875 - 1948)


Милева Марић Ајнштајн је била српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. Постоје тврдње да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.
                  Милева Марић је рођена у богатој породици у Тителу у Војводини (тада део                          Аустроугарске) као најстарија од троје деце у породици официра аустроугарске војске. Приликом рођења Милеви је ишчашен кук, тако да јој је лева нога била краћа. Убрзо након њеног рођења, њен отац је завршио војну каријеру и добио је посао у суду у Руми, а касније у Загребу. Милева је имала млађу сестру Зорку (1883—1938) и брата Милоша (рођеног 1885.)
     Милева је 1886. године кренула у женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, где је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дечаци.
     У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Она је била тек пета жена која је била примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике је био Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година. Прве две године студирања су биле врло успешне за Милеву. Један семестар је провела у Хајделбергу. Док је била одсутна дописивала се са Албертом, који јој је написао да му недостаје. У Цирих се вратила 1899. и њихова веза је планула. Милевини родитељи се нису противили тој вези, пошто су знали да су њене шансе за брак биле мале због њене болести. Међутим, Ајнштајнови родитељи су се противили јер је била старија од њега 3 и по године и није била Јеврејка.
     Упркос обећавајућем почетку студија, Милевин успех је почео да слаби. У лето 1900. није положила своје завршне испите. Иако је и Милевин и Албертов просек био мањи од потребних 5,0, Албертов просек 4,9 је био заокружен на 5,0, али за Милевиних 4,0 је највише заслужна слаба оцена 2,5 из теорије функција. Ајнштајн је дипломирао и отишао кући за распуст. Милева је остала у Цириху, радећи као лабораторијски асистент и припремала се да поново изађе на испите. Милева и Алберт су се поново састали на језеру Комо. Неколико недеља касније Милева је открила да је трудна, а у јулу 1901. је опет пала на испитима. Те јесени Ајнштајн је добио слабо плаћени посао наставника на замени у Шафхаузену.


Милутин Миланковић (18791958)

Милутин Миланковић је био српски инжењер, климатолог и астроном. Оснивач је катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси. Његов лик се налази на новчаници од 2000 динара.
     Миланковић је рођен у српској породици 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустроугарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, небеска механика, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.
     Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустроугарска војска је интернирала Миланковића у Нежидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Српске краљевске академије у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи. За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Тадија Пејовић (18921982)
               Тадија Пејовић је био српски математичар, редовни професор Универзитета у Београду.
     Био је један од 1300 каплара у Првом светском рату. Филозофски факултет Универзитета у Београду, групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код Михаила Петровића Аласа тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне диференцијалне једначине првог реда“. Мобилисан је као резервни потпуковник када је почео Други светски рат, заробљен је и провео у заробљеништву период рата до завршетка 1945. године.
     Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и касније на Природно-математичком факултету. Био је у периоду 1952-1954 декан Природно-математичког факултета. За своја предавања писао је уџбенике, најзначајнији су били „Математичка анализа“ у 5 књига и „Диференцијалне једначине“ у 2 књиге. Био је ментор више докторских дисертација, међу којима су Војин Дајовић (1956), Недељко Парезановић (1962), Славиша Прешић (1963), Милосав Марјановић (1964) и други.
     Када је 1. марта 1948. основано „Друштво математичара и физичара Србије“, Тадија Пејовић је био први председник овог друштва (1948-1952). Друштво је променило назив у „Друштво математичара, физичара и астронома Србије“, а од 1981. делује подељено на три дела: Друштво математичара Србије, Друштво физичара Србије и Друштво астронома Србије.
     Био је председник Удружења 1300 каплара и као последњи председник тог удружења потписао је 1980. акт о гашењу јер преосталих 9 живих чланова ниси могли да чине удружење.
     Написао је књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1945“ у два тома.


Татомир П. Анђелић ( 1903  1993)

                Татомир Анђелић  је био српски математичар и стручњак за механику, академик Српске                                            академије наука и уметности.
     Татомир Анђелић је рођен 11. новембра 1903. године у засеоку Буковац, између Чачка и Краљева, Бечањ, општина мрчајевачка, срез краљевачки, Србија, као једно од шесторо деце Павла и Дмитре рођене Симићевић. Мајка му је била неписмена, а отац земљорадник са четири разреда тадашње гимназије, али и народни посланик - демократа. Татомир је имао пет сестара. Основну школу је завршио у Мрчајевцима 1914, а наставио је школовање тек 1919. (после завршетка рата). За годину дана исполагао је шест разреда гимназије, а наредна два разреда је редовно похађао и виши течајни испит је положио јуна 1922. у гимназији у Чачку. Данас га се Гимназија у Чачку сећа као једног од својих најпознатијих ученика.
     Према сопственој жељи студирао је математику, физику и астрономију на Универзитету у Хајделбергу у периоду 1922-1927. Школску 1927/28. провео је на Филозофском факултету у Београду, где је јуна 1928. завршио математичку групу наука. На његово формирање као научника посебног су утицаја имали Михаило Петровић (1868-1943), Милутин Миланковић (1879-1958) и Антон Билимовић (1879-1970).
     У периоду од октобра 1928. до септембра 1945. био је професор математике средње школе, углавном у Другој београдској гимназији (која се тада звала Друга мушка реална гимназија). Истовремено је држао и вежбе из рационалне механике код проф. Билимовића на факултету, као хонорарни асистент. Испит за професора средње школе положио је 1932.
     Докторску дисертацију Диференцијалне једначине кретања нехолономног система у инкомпресибилној течности одбранио је фебруара 1946. После раздвајања Филозофског факултета 1947. припао је новооснованом Природно-математичком факултету, где је 1948. изабран за доцента при Катедри за механику и астрономију. Од 1. јула 1951. је ванредни професор за предмете механике, а од 1. маја 1957. је редовни професор Природно-математичког факултета. Био је шеф Катедре за механику и астрономију 1954-1962, а после њеног раздвајања шеф Катедре за механику 1964-1971. Када је 1971. Катедра је у оквиру реорганизације ПМФ постала Институт механике ПМФ у Београду, постао је управник тог Института. Био је декан Природно-математичког факултета 1958-1962. Отишао је у пензију 1974. године.
    Изабран је 17. децембра 1959. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана. Био је директор Математичком института САНУ од 1969. до 1978. године. Био је дописни члан Међународне астронаутичке академије у Паризу од 1969. и ЈАЗУ од 1975. Добитник је Седмојулске награде 1975, Вукове награде 1980, затим Ордена рада са црвеном заставом 1965, Орден заслуга за народ са златном звездом 1971, Орден Републике са златним венцем 1978. Преминуо је 7. августа 1993. у Београду у својој 90. години.

Михаило Петровић Алас ( 1868-1914 )

Рођен је 6. маја (24. априла по јулијанском календару) 1868. године у Београду, на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво дете оца Никодима, професора Богословије, и мајке Милице (рођене Лазаревић).
Завршио је Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, у генерацији са Милорадом Митровићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“, а затим уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на École Normale Supérieure (Висока нормална школа, Научни одсек). На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пол Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина.
Године 1894. године постао је професор за математичку групу предмета на Великој школи у Београду, наследивши на том месту Димитрија Нешића, приликом избора имао је само један глас више од противкандидата Петра Вукићевића. Краљ Александар I Обреновић га је својим указом од 22. октобра 1894. поставио за професора математике на Великој школи. Алас је у то време био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. постао је дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1899. године, када је имао 31. годину.
Конструисао је хидроинтегратор и са њиме освојио златну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године.
Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас. Предавао је на Филозофском факултету где је 1908/09 био декан.
Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и био је члан неколико иностраних академија наука (Праг, Букурешт, Варшава, Краков) и научних друштава. 1927. после смрти Јована Цвијића, академици су га предложили за председника Академије, али власти нису прихватиле овај предлог. Разлог је вероватно био тај што је Михаило Петровић Алас био близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића, краљевог брата, који је 1925. ухапшен и налазио се у кућном притвору. Године 1931. академици су га једногласно предложили за председника Академије, али власти поново нису прихватиле предлог.
Године 1939. постао је почасни доктор Београдског универзитета. Исте године награђен је орденом Светог Саве првог реда.
По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством. Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр.
Бавио се криптографијом, његови шифарски системи су дуго година коришћени у војсци, све до Другог светског рата. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести.
Професор Михаило Петровић је умро 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.
Бавио се рибарством, отуда и његов надимак Алас. Године 1882. постао је рибарски шегрт, 1888. рибарски калфа, а 1895. положио је испит за рибарског мајстора. Учествовао је доношењу првог „Закона о слатководном риболову“ на језерима и рекама Србије 1898. године. На међународној изложби у Торину 1911. добио је златну медаљу за изложене експонате из рибарства. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 kg. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустроугарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика Алас.
Свирао је виолину, 1896. основао је свирачко друштво под називом „Суз“.
Михаило Петровић био је пасионирани путник, пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол. Писао је и путописе, а написао је и „Роман јегуље“. Објавио је и књигу „Ђердапски риболови у прошлости и садашњости“.
Девета београдска гимназија је добила име по њему, као и централнобеоградска Основна школа „Михаило Петровић Алас“ на Јовановој пијаци

Сима Марковић ( 1888-1929 )

Рођен је 8. новембра 1888. године у Крагујевцу. Био је четврто дете Милоша и Анке Марковића. Отац му је био професор земљописа, историје и српског језика, као и директор Крагујевачке гимназије.
Године 1907. је завршио Крагујевачку гимназију. Матурски испит полагао је код Михаила Петровића, тадашњег изасланика министра за просвету и професора теоријске математике на Филозофском факултету у Београду. Током школовања био је председник ђачке литерарне дружине „Подмладак“ кроз коју су током њеног дугог трајања прошли многи будући књижевници, научници и политичари.
Студије математике на Филозофском факултету у Београду завршио је 1911. године и запослио се као суплент у Трећој београдској гимназији. Поред рада у школи помагао је Михаилу Петровићу и Богдану Гавриловићу у извођењу наставе на Филозофском и Техничком факултету али је и почиња да се бави научним и стручним радом објављујући чланке у педагошким часописима онога времена.
Докторску дисертацију под насловом: „Општа Рикатијева једначина првог реда“, одбранио је 26. јуна 1913. године пред члановима Испитног одбора: Михаилом Петровићем и Милутином Миланковићем. Његов докторат је био други докторат из математичких наука одбрањен на Београдском универзитету. Већ наредне 1914. године Сима Марковић полаже професорски испит.
За време Првог светског рата, уз велику помоћ глумице Жанке Стокић, управљао је азилом за ратну сирочад, а такође је и предавао у тзв. Општинској реалној гимназији у Крагујевцу коју су окупационе власти, на захтев Општине, под одређеним условима, отвориле. Током рата написао је четири средњошколска уџбеника из алгебре које је објавио 1920. године.
По завршетку Првог светског рата, Сима Марковић се вратио у Београд на место професора Друге београдске гимназије и наставио да држи вежбе на Филозофском факултету.
У часопису Југословенске академије знаности и уметности објављује 1919. године рад под насловом: „О једначини (y')2+y2=w(x)“. Убрзо затим расписан је конкурс за његово унапређење у звање доцента за теоријску математику на Филозофском факултету и он је на основу позитивног реферата који су потписали Михаило Петровић и Младен Берић изабран за то звање. После доношења „Обзнане“, децембра 1920. године удаљен са Универзитета.


Нема коментара:

Постави коментар